Prosvetiteljstvo i francuski materijalizam
Prosvetiteljstvo (franc. Siecle des lumieres, nem. Aufklarung, eng. Enlightenment) je pokret koji se u evropskoj kulturi razvija u XVII i XVIII veku. Prosvetiteljstvo je širi društveni pokret građanske klase koja se borila protiv feudalnog poretka. Osnovne stavove prosvetiteljstva predstavljaju postavke: – o racionalnosti kao osnovu sveta koji se samim tim može spoznati pomoću ljudskog razuma shodno čemu istinsko saznanje može da se temelji na ljudskom iskustvu i pravilnoj upotrebi razuma a ne na poštovanju autoriteta religije i tradicije;
– o mogućnosti saznavanja i shvatanja društvenog i individualnog života po ugledu na prirodni svet shodno čemu se insistira na primeni racionalnih i empirijskih metoda u naučnom saznavanju i interpretiranju sveta/stvarnosti (samim tim dolazi do suprotstavljanja metafizičkoj filozofiji); – o apsolutizaciji ideje napretka koja podrazumeva mogućnost odvijanja istorije kao istorije neprekidnog napretka; – o mogućnosti da čovek samostalno upotrebljava razum zahvaljujući čemu može da razvija svoje racionalne sposobnosti pomoću kojih može da postane autonomna ličnost nezavisna spram autoriteta dogme, vere i tradicije kao i da se popravlja, napreduje i usavršava pomoću obrazovanja. Prema prosvetiteljstvu ljudski razum je jedini kriterijum u saznavanju prirode i uređenju društvenih odnosa. Prosvetiteljstvo je proklamovalo čovekovu ličnu slobodu i građansku jednakost kao najviše vrednosti, zatim pravo čoveka na kritičko mišljenje o religiji i politici i proglasilo razum vrhovnim sudijom u svemu, smatrajući ga osnovnom pokretačkom snagom istorije. Osnova prosvetiteljstva temeljno je izražena kroz Kantov iskaz kojim ovaj nemački filozof ističe da: „Prosvetiteljstvo predstavlja izlazak čoveka iz njegove samoskrivljene nezrelosti“. Nezrelost je nemoć da se služimo svojim razumom bez vođstva nekog drugog. Nezrelost je samoskrivljena ako se njen uzrok ne nalazi u nedostatku razuma, već u nedostatku odlučnosti i hrabrosti da se njime služimo bez (tuđeg) vođstva (sapere aude!). Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumom! To je, dakle, glavna poruka prosvetiteljstva“. Prihvatanjem nekih postavki Dekarta (pojam res extensa – protežna stvar i shvatanje prirode kao mehanizma), Loka (čula kao izvor saznanja) i Njutna (mehanička determinacija stvarnosti) u prosvetiteljstvu se razvija materijalistička filozofija koja se suprotstavlja metafizičkim i teološkim znanjima. Ova filozofija počiva na postavkama o mogućnosti objašnjenja celokupne stvarnosti kao savršenog mehanizma koji funkcioniše na osnovu uzročno-posledične povezanosti što znači da se pretpostavlja postojanje determinizma prema kojem spoljašnji činioci određuju promene u prirodi i društvu. Razum na osnovu čulima dostupnih činjenica može da shvati i objasni ovaj mehanizam. Zbog navedenih karakteristika ovaj materijalizam se određuje kao mehanički materijalizam. Najznačajniji predstavnici prosvetiteljstva su : Pjer Bejl, Šarl Monteskje, Žilijen Lametri, Pol Holbah, Etjen de Kondijak, Klod Helvetijus, Deni Didro, Volter, Žan-Žak Ruso, Markiz d’ Kondorse, Gothold Efraim Lesing… Mislioci prosvetiteljstva su nastojali da otkriju racionalni temelj političkog društva, nasuprot političkom autoritarizmu, mračnjaštvu i tiraniji. Filozofiju su videli kao instrument oslobađanja, prosvećivanja i društvenog i političkog napretka. Bili su racionalni u modernom smislu, slobodni mislioci s dubokim poverenjem u moć uma da pospeši ono što je najbolje za čoveka i društvo, a s verom u štetne posledice crkvenog i političkog apsolutizma.
“Ljudi će biti slobodni kad poslednji kralj bude bio zadavljen crevima poslednjeg sveštenika.” (Deni Didro)
Da ponovimo i sažmemo glavne karakteristike prosvetiteljstva : 1) novo razumevanje uma i njegove upotrebe (materijalizam i odbacivanje metafizike) 2) suprotstavljanje crkvenom autoritetu (ideja prirodne religije) 3) suprotstavljanje političkom apsolutizmu (ideja društvenog ugovora) Napuštaju se dogmatski metafizički sistemi koji se ne mogu praktično proveriti (racionalizam XVII veka), i umesto njih afirmiše se empirizam i induktivna naučna metoda istraživanja prirode. Umesto intuitivnog obuhvatanja velikih istina (npr. pitanja o tome šta je „supstancija“) i dedukovanja svega što postoji na faktičan način, proces istraživanja kreće obrnutim putem: od pojedinačnih fakata do opštih istina. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter veruje u deizam, stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede.Crkveni autoritet i pozitivnu religiju zamenjuje deizam, u kojem bog postoji, ali nema velikog uticaja na ljudski život. Čovek ima privatan odnos prema bogu, i ne ogovara nikakvim crkvenim kanonima. Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo ukorenjene predrasude, sklonost ljudi da se, zatvorena duha, pridržavaju već usvojenih mišljenja čak i kada su ona pogrešna. Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja. Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiču transcendentne (natprirodne) sile, i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj. Zbog te potrebe za naučnim znanjem o prirodi, Didro i Dalamber pokreću obiman projekat Enciklopedije, koja će biti zbornik dotadašnjih naučnih i filozofskih znanja. Enciklopedija je izašla u 35 tomova u periodu od 1751. do 1780-te godine i na njoj je radila većina filozofa prosvetiteljstva. Prateći naročito ideje Džona Loka, prosvetitelji su odbacivali metafiziku. Mnogi od njih su doveli u pitanje i apsolutnu razliku između duše i tela koja je bila u osnovi dotadašnje metafizike. Lametri piše knjigu Čovek mašina, a Holbah delo Sistem prirode u kome se trudi da objasni sve čovekove osobine, pa i mišljenje, organizacijom materije. Tako se formiraju prva materijalistička učenja u novom veku, koja celokupnu prirodu vide kao poprište mehaničkih kretanja. U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, versku toleranciju, i uopšte ono što su smatrali da je “razumno”. Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi.
Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope. Francuska revolucija imala je dvojnu prirodu. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (npr. pravnu jednakost), ali je druge, kao npr. toleranciju, ugrozila krajnjom netolerancijom koju je pokazala prema protivnicima revolucije. Žak Žan Ruso će reći ,,Čovek je rodjen slobodan, a svuda živi u okovima.” Po prirodi čovek je dobar i slobodan.
Trackback from your site.
P.D
| #
Bravo za clanak,prilicno je dobar!
Reply
Sladjana
| #
hvala, uvek može bolje i više, ali ovo je ipak napravljeno da se učenici upoznaju i da nauče.
Reply