Данас су се са нашим ученицима дружиле песникиње из Смедерева Ивана Стојић и Катарина Ђорђиевска. Ученицима су се представиле својим песмама, а на крају, матурантима поклониле стихове и књиге за школску библиотеку. Говориле су о Смедеревским песничким сусретима који трају 55 година.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Замислимо да је животна енергија човека огњиште унутар његовог тела. Као што ватру упорно распламсавамо новим угљем, срећом, иако је често готово непостојна, одржавамо будном душу појединца. Снага ветра, који болним урликом тежи ка томе да угуши пламен постојања, не може остварити своју сврху док неко брани ту ватрицу.
Рекох – неко! Људској души, баш као и огњишту, неопходна је топла, позната рука, која ће, виртуозно, чак и мрву лепоте претворити у нешто огромно што ће је оснажити. Да би центар дома, или центар створења, одржавао своју моћ неопходни су му житељи који ће у топлоти срца уживати и пепео патње с његових рубова чистити.
Старац Јона апсолутно је сам. Он тавори дане, допуштајући стихији да однесе и последњи трачак његовог постојања. И док у самоћи жељно судбоносни тренутак ишчекује, одсутно зури у једну тачку, слепим очима осуђеним да гледају ништавило које их окружује.
Чак и лахор, својим чедним звиждуком, несвесно гаси задње варнице Јониног бића. „А зашто се старац не упути своме дому, породици, имању?“, сигурно, више због радозналости него због емпатије, прохуји кроз мисли пролазника.
Зато што их нема.
Одиста, некада давно, свега тога било је у Јонином животу. Но, одједном, као нека демонска рука ћушнула је прву домину смрти. Остале су, по законима игре, без ималло труда утваре, падале једна за другом.
Јонина жена се упокоји. Преболе он то због снажнога сина који је, гласом, враћао животну енергију своме оцу… Све док и тај дах не бива вечно утишан, без способности за изговор и једне једине утешне речи. Тада је старчевим животом овладала самоћа. Северац је језиво одзвањао, привидно заузимајући празнину готово мртвог усахлог човека.
Можда је, на самом зачетку Јонине пропасти, нека последња нада и људска воља за опстанком, покушала да пар пута проџара тиху ватру угушену патњом. Но, и ту волшебну моћ убрзо је затрпао ћилим саткан од пепела. Тај покривач упорно се таложио преко издртог створења и испуњавао простране празнине, које се свакодневно рађаху у њему.
Можда би се и могао очистити језиви нанос сете, да је постојао неко ко би то за клонулог старца учинио… Рекох – неко! Али, огњиште сирота човечића оста пусто, без иједног житеља који би ватру изнова разгорео својом топлом љубављу и слатким саслушањем.
Непроцењива почаст исповести одстрањена је довека из Јониног живота, остављајући да се душевно огњиште неприметно гаси. Варница за варницом вечно нестаје, угушена испарењима вихора сете, па сахрањена под хумком нетакнутог пепела, која ће старчеву патњу трајно скривати од погледа, више радозналог но саосећајног, света.
Теодора Миловановић, I2
Opširnije |
Аутор песме Михајло Буковић IV1
Илустрације песме Софија Шулић IV1
Opširnije |
 |