Fridrih Niče (1844-1900)
“Život uopšte znači: biti u opasnosti”
Fridrih Niče je jedan od najpoznatijih filozofa druge polovine XIX veka. Rodio se 15. oktobra 1844. godine u Rekenu, blizu Licene u Saksonskoj, kao sin lokalnog protestantskog paroha. Kao dečak ostao je bez oca, pa su njegovi prešli u Hamburg.Godine 1858, stupio je u čuvenu srednju školu u Pforti, a 1864 na univerzitet u Bonu. Svoju prvobitnu nameru za teologiju, zamenio je prelaskom na klasičnu filozofiju. Studirao je u Bonu, a sa prelaskom svog profesora Ričla prelazi i on u Lajpcig.
Tu se prvi put 1865. upoznaje sa spisima Šopenhauera, koji je imao presudan značaj za formiranje njegovog duha. U Lajpcigu se upoznao sa Rihardom Vagnerom, čovekom koji je za njega predstavljao jedan od najkrupnijih događaja njegovog života, sa čijim je imenom Ničeovo vezom nerazdvojno. U studijama, Niči je pokazao izvanredne uspehe, tako da je 1869 god., dakle sa 24 godine života bio izabran za vanrednog profesora na univerzitetu u Bazelu. U njemačko – francuskom ratu od 1870 – 1871 god. učestvovao je kao bolničar. Uskoro, 1873 god., počinje Ničeova bolest, prvenstveno nervno – psihičke prirode, koja ga prati, često se pojačavajući i otežavajući mu svaki rad, sve do smrti. Pa ipak, on je, zahvaljujući velikim naporima i izvanrednoj duhovnoj snazi, uspeo da intezivno radi i stvara sve do 1889 god., kada je dobio jedan teški nervni slom, posle kojega je proživio u duhovnoj tami sve do 25 avgusta 1900 godine. Tada je okončao njegov telesni, patnički život.
TRI teme dominiraju njegovom filozofijom:
Smrt boga,
Volja za moć i
Večno vraćanje istog.
Smrt boga, Ovo je pitanje kroz koje Niče oštro kritikuje Hrišćansku etiku. Hrišćanstvo je 2000 duga vežba u ponizosti ,pokornosti i zavisnosti čoveka do bića čije se dostojanstvo sastoji u tome da kleči na kolenima.smatrajući da je suština čoveka po uspravnom hodu po ovom svetu. Niče je objavio „bog je mrtav, hoćemo da živi natčovek“. Pojam natčoveka povod je mnogih nesporazuma kada se pažljivije prouči. Ničeov zaključak je bog je mrtav, to ne znači da on ne veruje u boga ili da boga nema, već samo kaže da je bog danas mrtav i pita se zašto je bog umro. Uzrok smrti boga mogao bi se naći u samoj istoriji Hrišćanstva. Zato Niče konstatuje: „Bog je umro, a time se ponovo javlja šansa za čoveka. Znači ili će vladati čovek ili će vladati bog“? Bog je mrtav zato što ga je na to prisilila čovekova volja za moć. Za smrt boga treba da saznaju svi, ali nisu svi u stanju da prihvate tu misao. Niče pod pojmom natčovek misli na jednog umetnika života u kome je ponovo uspostavljeno harmonično jedinstvo između apolonijskog i dionizijskog elementa koji su platonistička metafizika, hrišćanska religija, moral i građanska demokratija svojevremeno razbila.
Ničeova filozofija je, u osnovi, kritika modern evropske kulture koja je, prema njegovom shvatanju, u dubokoj krizi. Niče smatra da o evropskoj kulturi može da se govori sa dva stanovišta; prvo stanovište naglašava tzv. dionizijski princip, drugo naglašava apolonijski princip.Dionizijski princip afirmiše životnu snagu, a apolonijski princip afirmiše harmoniju i ravnotežu. Prvi princip je preovlađivao u ranoj evropskoj kulturi, pre svega u antičkoj Grčkoj, a drugi preovlađuje u savremenoj evropskoj kulturi, i Niče ga smatra jednim od razloga dekadencije. Naime, on deli istoriju evropske kulture na dva perioda: antički i hrišćanski, svaki od njih ima karakterističnu kulturu i moralne vrednosti. Dionizijski princip koji preovlađuje u antičkom svetu i koji naglašava afirmaciju životne snage i poleta, usko je vezan za moralne vrednosti aristokratije, tj. gospodara. Aristokratija sebe smatra plemenitom, uzvišenom, snažnom, i nameće se svojom životnom energijom i voljom da vodi. Sa druge strane, robovi – kaže Niče – nisu plemenitog porekla, nisu uzvišeni, nisu ni snažni ni mudri, i karakteriše ih pasivnost I odsustvo ambicija i životne snage. Zbog toga robovi moraju da budu vođeni i da se pokoravaju gospodarima.
Volja za moć, najviše zloupotrebljavana tema, jer dok za smrt boga tj. svega onoga što bi htelo da bude iznad čoveka, treda da saznaju svi, jer svi ljudi su u tome jednaki, volja za moć ostaje za relativno mali krug ljudi. Ostaje za ljude iz kojih treba da proizađe natčovek. Šta je volja za moć? ona je najjači čovekov osećaj, ne poznaje nikakve granice, njoj je dobro sve ono što se zasniva na moći, što povećava moć, a zlo proističe iz slabosti. Život uopšte ima smisla samo ako se shvati kao volja za moć. Niče prezire svakodnevnog, običnog čoveka i nasuprot njemu ističe čoveka stvaraoca, jer volja za moć je volja za stalnim napredovanjem. Da li možemo saznati volju za moć, Niče pretpostavlja jedinstvo subjekta i objekta, znači možemo saznati samo ono što smo stvorili. Mi stvaranjem saznajemo.
Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći – ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom “viših istina”.
U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.
Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere “apolonski” umesto “dioniskog” kulta. Ovaj “dioniski” (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora “apolonskih” vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.
Večno vraćanje istog, je kulminacija čitave Ničeove filozofije, a proizilazi iz smrti boga i volje za moć. Prevrednavanje svih vrednosti gde će moral vaspitavati za visinu, a ne za prosečnost. „Ko ne može da leti pomozi mu da padne“.’ Niče traži prevrednavanje svih vrednosti zato što je Evropska kultura zapala u krizu, nastupila je dekadencija vrednosti i Niče to naziva Nihilizam, jer su vrednosti izgubile smisao. Merilo vrednosti po Ničeu nije dobrobit za većinu, već samo potvrđivanje volje za moć, a prevazilaženje sadašnjih vrednosti je natčovek.
Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao “večno vraćanje istog”. Svoju najčuveniju knjigu naslovio je “Tako je govorio Zaratustra”, tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.
Rečnik
Voluntarizam je sklonost da se stvari tumače iz perspektive volje.
Trackback from your site.
Jovana
| #
Iz koje je ovo literature?
Reply
sladja
| #
draga Jovana…
Svi tekstovi (ja ih zovem beleške) su nastali kao moj pokušaj da prilagodim nastavni program mojim učenicima. Tako da sve što je ovde postavljeno je pre svega njima namenjeno a nastalo je kao moje istraživanje na internetu uz konsultaciju raznih istorija filozofije i naravno udžbenika koji su propisani zakonom.
Reply